D’ udarim po familiji?

Bastard sons beget your cunting daughters,
Promiscuous mothers with your incestuous fathers.
Engreat souls condemned for [all] eternity,
Sustained by immoral observance a domineering deity.

Iznajmljujem terasu samoubicama

Idealno za skok!!!

Kao bandži samo bez konopca, šuška se da je doživljaj neponovljiv!

Hip-Hop! Mada je Hop nepotreban i često je „hooooooooooo…“ („p“ se ne čuje).
Cena 1000€*

* U cenu su uračunati i troškovi sahrane, pop, komesar ili ko već. Ketering. Narikače. 20% popusta na spomenik u kamenorezačkoj radnji „Prinova“ i mogućnost da osvojite Mercedes A klase i još stotine vrednih nagrada.

Kec – trojka

Jedan

Probudio sam se standardno rano, ustao i istuširao se. Oko pola osam počeo sam da osećam prve talase vrućine. Avgust u betonu. Ništa mi teže ne pada od toga, posebno što sam u avgustu ovde već poslednjih deset godina. Prisluškujem, ponekad, dok predveče u nekoj bašti pijem ledene sokove, priče o tome kako se neko proveo na letovanju. Osmesi preplanulih lica i beli zubi koji su se jasno videli i boli mi oči. Priče o dečici i cenama. Smeh koji je iskren i često predugo traje, izaziva u meni blagu zavist.

U tim trenucima se, na kratko, duboko zamislim, preslišam i shvatim da zavidim ljudima na nečemu što mi je u najmanju ruku glupo. Jasno mi je bilo da ne umem sa decom, a moji odmori sredinom septembra bi tim istim ljudima bili veliki doživljaji. Planiram još samo par godina ovakvog radnog tempa, i moći ću da sebi priuštim odmor kakav volim u avgustu ili u bilo kom drugom mesecu. Još samo ovaj posao i moj CV će predstavljati jednog od najjačih programera u regionu. Širem regionu.

U osam sati je već bilo vreme da se pozatvaraju prozori i da se uključi klima uređaj.

Šolja filter kafe i novi e-mail.

Pomislio sam, dok sam ispisivao prve linije koda za software na kojem sam radio, da nije bilo ni potrebno da mi se ovom porukom crta šta treba da uradim. Strani poslodavac, koga nikada nisam sreo, malo je vređao moju inteligenciju. Sreća pa nije bilo ni potrebe da se viđamo.

Posle tri sata rada bez prekida osetio sam jaku vrućinu i nedostatak kiseonika. Klima uređaj se pokvario. To je bio problem. Nisam mogao da radim tempom kakav sam sebi zadao, to jest, nisam mogao uopšte da radim. Pokušao sam i posle petnaest minuta video da ne pravim razliku između zareza i tačke-zareza. Pozvao sam majstora i oprostio se od radnog dana. Nisam to želeo.

Petnaest dana za dvadeset i tri glomazna dll file-a su mi bili prava mera. Konkretan posao bi većina mojih kolega razvukla na više od mesec dana, ali ja u poslednjih par godina pucam jako visoko. Nisam hteo da samo uži krug ljudi zna da sam najbolji. Svi su morali to da saznaju i da prihvate.

Pola sata kasnije se pojavio majstor. Frigo-tehničar. Tako sa to zove. To zanimanje. Čitavih deset minuta mi je pričao o načinu rada klima uređaja. Nije mi bilo prijatno, ali sam ga saslušao. Znao sam ja to mnogo bolje od njega.

Izvadio sam pivo iz frižidera, majstor je prestao da priča, otvorio je svoj kofer sa alatom i popeo se na treći stepenik malih aluminijumskih merdevina koje je doneo. Skinuo je poklopac sa, kako je on to zvao, unutrašnje jedinice uređaja i počeo da čeprka po njemu. Lupkao je, vadio i vraćao neke sitne delove. Nisam obraćao pažnju na njegov rad. Gledao sam samo u mišićave listove njegovih nogu.

U jednom trenutku majstor me je pitao za godine. Rekao sam mu da imam trideset i dve na šta se on nasmejao i konstativao da smo vršnjaci. Na trenutak sam se začudio. Delovao je mnogo starije od mene. Bio je krupan i proćelav, sa grubim crtama lica. Preplanuo i bez nekoliko prednjih zuba. Shvatio sam da ne pripadamo istom socijalnom miljeu. Negovi roditelji su verovatno bili presrećni kada je završio zanat i počeo da živi sam.

I kada je osnovao porodicu i dobio decu koju mi je pominjao dok je radio. Očigledno je puno radio i to ne samo ovakve poslove. Pričao mi je kako će za par meseci završiti fasadu na kući. Još puno stvari o sebi mi je rekao okrenut leđima. Ja sam ćutao i pratio ritam neke žile koja je pulsirala na listu njegove leve noge.

Par trenutaka kasnije, majstor je sišao sa merdevina i rekao mi da je kvar očigledno napolju. Na spoljašnjoj jedinici. Malo se premišljao, popio par gutljaja piva sa stola i rekao mi da može i sada da pokuša da otkloni kvar, ali da to podrazumeva malo rizično ponašanje jer će praktično da se veže za radijator i da će stajati na uskom simsu. Ja sam samo slegao ramenima. On je bacio pogled po mojoj sobi, zadržao ga na radnom stolu koji je stajao u ćošku. Valjda je gledajući u računar, u stolicu koju sam kupio pre dva meseca, pokušavao da oceni moju platežnu moć. Neobavezno me je pitao da li sam vlasnik ili iznajmljujem ovu garsonjeru.

Kada sam bezizražajno pogledao u njega i rekao da je garsonjera moja, izvadio je neki kanap iz svoje torbe i vezao ga oko struka pa za radijator. Ja sam stajao i mirno ga posmatrao. Bilo mi je vrućina. Par sekundi kasnije stajao je na prozoru i već je bio odvrnuo poklopac koji je sakrivao mehanizam te mašine. Tražio je da mu dodam nekakav plastični navoj iz crvene kutije koja je stajala u njegovoj torbi i tražio da pridržim poklopac. Bio je glomazan i pomalo težak. Mirisao je čudno.

Posle tri minuta, rekao mi je da mu vratim poklopac. Malo kasnije mi je rukom pokazao da proverim da li klima uređaj radi.

Iz proreda, kroz plastičnu masku, počeo je da duva hladan vazduh. Krenuo sam ka prozoru da kažem majstoru da može da se vrati i da dovrši svoje pivo,ali ono uže kojim se majstor bio privezao, iznenada je puklo. Razvezalo se, ili tako nešto…

Ispod prozora je vrištala neka žena. Nije prestajala, i činilo mi se da njen glas ulazi u moj stan zajedno sa vrelim vazduhom i oštrim sunčevim zracima.

Majstor je ipak jako brzo obavio svoj posao. Nisam ni doručkovao. Zatvorio sam prozor, napravio sebi sendvič i seo za računar.

Bio sam zadovoljan kad sam pomislio da ću ipak otići na more početkom septembra.

Tri

Tanak snop jake svetlosti  prodirao je kroz rupicu na roletni i probudio je Martina. Na trenutak se bio namrštio jer ga je pogodio tačno u oko. Ali samo na trenutak. Takav je Martin bio. Ništa njemu nije smetalo predugo jer je lako rešavao svoje probleme. Kao kakav matematički zadatak. Pritisnuo bi nekoliko tastera i to je bilo to. Rešeno. Sve u par koraka.

Bio je zadovoljan zbog statusa koji je sebi bio izgradio. Sa pozicije trećeg sina iz porodice mrtvog srednjeg staleža. I više nego zadovoljan. Čovek koji lagano rešava svoje ne tako male probleme. Probleme koji su bili u skladu sa njegovim ambicijama.

Na zvuk alarma koji se začuo posle jednog minuta, skočio je iz svog kreveta bez jastuka. On je bio jedan od onih ljudi koji alarm za buđenje isključuju dok peru zube. Tog jutra se uspavao.

Sunčevi zraci su i dalje blago osvetljavali njegov životni prostor i sve više ga zagrevali. Bilo je vreme da se uključi klima uređaj. Prostorija je bila rashlađena za par minuta.  Završio ja doručak i spremio filter-kafu.

Seo je  u svoju stolicu, za radni sto. Računar je bio uključen i čekao ga je. Posao koji je toliko voleo i koji mu je omogućavao septembarske odlaske na more i obećavao da ga vodi na to isto more i u avgustu. Martin je avgustovska letovanja izbegavao zbog gužvi koje nije mogao da izbegne sa količinom novca kojom je tih godina raspolagao.

Tih vrelih avgustovskih dana je puno radio i iznervirao se kada je pročitao e-mail koji je dobio od svog tadašnjeg poslodavca. Smernice za rad.

- Kakav magarac. – šapnuo je i ispio gutljaj kafe.

- On zaista misli da sam ja glup. Iznenadiće se kada mu kôd stigne dve nedelje ranije. – uzviknuo je sa pomalo zlobnim izrazom na licu. Smeškao se kao da će svojom brzinom u radu povrediti nekoga.

Martin je živeo sam u trideset kvadrata velikoj garsonjeri u koju je retko ko ulazio.  Sam je sređivao svoj životni prostor.  Prijatelji, to jest kolege, nisu dolazili kod njega jer je bio neprijatno uljudan. Jedan njegov prijatelj još iz školskih dana je u šali govorio da ne voli da dolazi jer ima utisak da svojim prisustvom prlja Martinov stančić.

Cela tri sata, od osam do jedanaest, u sobi se čulo samo brzo kucanje. Kapljica znoja sa Martinovog čela pala je pored tastature i prekinula jednolični zvuk koji je do tada ispunjavao prostoriju.  Bilo mu je vruće i imao je utisak da nema dovoljno vazduha. Klima uređaj je prestao da radi!

Podsetio se tada koliko ne voli leto u gradu. Setio se i izlaska od predhonde večeri. Bašta kafea, njegov prijatelj koji ga je ubeđivao da popije nešto alkoholno.  Preplanuli ljudi koji su sedeli za susednim stolom i pričali o svojoj deci. Iritirajući smeh i izbeljeni zubi. Znoj je postajao hladan.

Na licu mu se stvarao blagi grč dok je otvarao prozor. Talas vrelog vazduha koji je ušao kao da ga je podsetio koliko mrzi neosmišljene trenutke, spontane i nekontrolisane. Podsetio ga je taj vreli vazduh i na razlog zbog kojeg je bio toliko neprijatan prema svom prijatelju sinoć. Mrzeo je avgust u betonu. I toga se setio.

Ponovo je seo za računar i nastavio da kuca.  Radio jeste.  Ali je sve to bilo i suviše sporo za njegove standarde.  Oznojen i vidno uznemiren, ustao je sa stolice i uzeo telefon.

- Stižete za petnaest minuta? Hvala Vam.

Otvorio je frižider i iz njega izvadio limenku piva. Zagledao je limenku i kada je pročitao da pivu nije prošao rok trajanja, vratio ga je. Ušao je u kupatilo i gurnuo glavu pod mlaz ledene vode na lavabou. Skinuo je ulepljenu majicu i obukao drugu. Prljavu. Iz korpe za veš.

Tačno na vreme se pojavio serviser klima uređaja. Frigotehničar! Martin je bez reči izvadio hladnu limenku piva i stavio je na okrugli stočić. Rukom je pokazao na pokvareni uređaj i seo u svoju novu stolicu za rad.

Majstor je bio krupan, u bermudama napravljenim od farmerki i u atlet majici. Proćelav i bez nekoliko prednjih zuba. Pri svakom pokretu  na njegovim leđima se jasno videla linija koja je pokazivala granicu između potamnele kože i one koja je stalno bila zaštićena od sunčevih zraka. Imao je okruglo lice i delovao je vedro. Počeo je da priča dok je rasklapao male aluminijumske merdevine koje je bio doneo.

- I kažeš, samo je prestao da hladi? Pa da. To je princip. Mogu da se kladim da je garancija istekla pre par meseci. – govorio je majstor kroz smešak dok je odvrtao šrafove na četvrtastoj kutiji koja je stajala na zidu.

- Ovde je sve u redu. – rekao je.

– Mora da je nešto na spoljašnjoj jedinici. Da dođem kasnije?  Sad nemam čime da se privežem.

Martin je ćutao.

- Je li? Koje si ti godište? Deluješ mi poznato. Ili radiš u školi ili imaš neke veze sa građevinskim materijalom. Ja imam dvoje dece i upravo završavam fasadu na kući. Puno radim pa i ne stižem da se proveselim, ali biće i toga. Samo da smo živi i zdravi, jel’ tako? – nastavio je  majstor da priča i popio je ono pivo na eks.

- Ja sam peto. Nemam veze ni sa decom ni sa građevinskim materijalom.- odgovorio je Martin.

- Generacija? Nikad ne bih rekao. Deluješ ko neki student. Pa da. Buđenje u deset sati. Kompjuter. Još si i sam. Boli tebe! Momački život. Eh, kad se setim…

- Izvini, molim te, ali meni treba rashlađena prostorija. Što pre! – prekinuo ga je Martin blago povisivši ton.

– I ja radim puno. Računar je moja alatka. A budim se u sedam i petnaest. – dodao je.

Majstor ga je pogledao, nasmejao se i iz torbe sa alatom je izvadio debelo uže.

- Ako je posao u pitanju, onda se potpuno razumemo. Reci mi, koliko plaćaš ovaj stančić?

- Ne plaćam ga.  Moj je. Kupio sam ga pre tri godine. – odgovorio mu je Martin kroz dlanove kojima je prekrio lice.

Par minuta kasnije majstor je stajao na uskom simsu i odvrtao je neke šrafove na spoljašnjoj jedinici rashladnog uređaja kako je on to nazivao.

- Samo je trebalo da se malo očisti! Probaj sada! – uzviknuo je majstor.

Martin je ustao sa stolice i uključio klima uređaj. U dlan je počeo da mu duva hladan vazduh. Nasmešio se i pogledao ka prozoru. Uputio je majstoru iskren osmeh na koji je ovaj ogovorio rečenicom da se sve da popraviti.

- Nije on baš toliko dosadan lik. – pomislio je Martin i krenuo je da vadi novac iz fioke svog radnog stola.

– Prosto smo drugačiji. Ništa više.

Martina je u razmišljanju o tome koliko novca da izvadi kada majstoru bude izgovarao ono neprijatno: Koliko sam dužan? , prekinula vriska neke žene koju je čuo kroz otvoreni prozor.

Nije video ni majstora ni ono uže. Prišao je prozoru i zatvorio ga. Uzeo je praznu limenku piva sa okruglog stočića i bacio je u kantu koja je stajala pored radnog stola. Uzdahnuo je i seo u svoju novu stolicu. Spustio je obe ruke na tastaturu, pritisnuo nekoliko tastera i naglo ustao . Nervozno je hodao po sobi nekih desetak sekundi i ponovo je seo. Uzeo je telefon.

- Halo, Marko… Ti si? Ej, nećeš verovati šta mi se desilo. Pokvario mi se računar! Verovatno je nešto banalno, ali znaš koliko mrzim da se bakćem sa šrafovima. ‘Ajde dođi, majke ti. Imam i hladnog piva!

Interno je (al’ nije ni bitno)…

Samo ću par reči reći jer se i Dr J,  pas a i svi ostali grabe oko tastature.

Pas hoće da priča o kostima, ovih desetak rođaka hoće svaki svoju tužnu priču a Dr J kao glavni (dozvolio sam mu to po principu pametniji popušta) je na sebe preuzeo pisanje. Takozvano!

(Dva šamara, psihopatsko – preteći doktorov pogled i ja, Nikola, sam odustao.)

Užasno sam nervozan danas. Dlanovi su mi vlažni kao… Eto ideje!

Kažu da onanija opušta. Svi uslovi su tu, pa da počnem. Dakle… Ne, prvo ću popušiti cigaretu. Ljuta, fina cigareta. Mmm… Prija, iako ne smiruje kao što kažu. Samo razdražuje živce. Mnogo pušim i sve mi usna duplja trne od dima. Moram nešto uraditi po tom pitanju. Gutljaj kafe od pre tri sata. Dobro.

Jasno mi je. Skrećem sa teme. Šta sad? Opštepoznato je da se ne primam na primitivnu pornografiju. Erotika?! Šta to beše?! Dakle, treba naći neki tekst o gajenju cveća ili neku kritiku skoro nagrađene knjige koju nisam pročitao (drugačije ne bi imalo smisla, jel’ da?)

I padne mi na pamet priča jednog drugara o tome kako šamara majmuna i razmišlja o tome kako raste hrast (možda je pričao i o sekvoji, ali ovo drvo mi je nekako primerenije). Opet se zamislim. MySpace? Ne! Blog otvorenog tipa, pa da mi prebacuju kako drkam na neke javne (valjda su javne) ličnosti. Ne dolazi u obzir!!! Ni da mi platiš (e, sad sam slagao, za 10€ tresao bih se kao epileptičar!). No, to sad nije ni bitno.

Uglavnom, prođe školska slava, ja još jednom pročitah jevanđelje po Magičnom i opet se iznerviram što Isusa pominje kao igrača, jer je on, zapravo, bio jako talentovan menadžer (kao npr. Šaper, kojeg ovim putem pozdravljam). Ali, Iso, kako ga Muslimani zovu, nije imao političku podršku, a i kako Jevanđelje po Magičnom kaže (između redova, čini mi se), ne beše vreme za šljakersku klasu (kao da ikada i jeste bilo).

Na stranu fudbal,  počeo sam o inspiraciji za onaniju. Ne može se, kad se odvikneš od desanke. Nikola!!!

-  Dobro, da. To si našao da govoriš čoveku koji je izjavio da je suviše ponosan da onaniše. Budalo. Hoćeš prijateljsku ruku? Degeneriku bolesni! -

Sad me ovaj Nikola ujebao do koske. Jeste to izjavio i ne u šali, što je najcrnje.

Bilo je to vreme kada je Nikola, redovno vežbao, nije imao devojku i, zamislite, nije ni onanisao. To mu je, kaže, pomoglo da dobije neku čudnu snagu. Dosta je pisao tada, šetao psa i hladno odbijao ne tako mali broj ženki koje su mu se i pored „odjebi od mene“ pogleda, udvarale. Bio je samozadovoljan iako se nije samozadovoljavao.

Jednog od tih dana je u besu pesnicom razbio prozor. Ništa strašno, nije se ni posekao. Pokupio je staklo i pozvao majstora da to popravi.

Dan mu je prošao kao i svaki drugi. Usled nekakvog grča koji je silnim vežbanjem, a izbegavanjem masaže, osetio, odlučio se za kratak izlazak do jedne kafanice.

Krenuo je da se sprema i u ogledalu, umesto svog lika, video je Svetog Savu koji mu govori:

- Pokaj se! Jel’ to put kojim si odlučio da ideš? -

Nikola je zabezeknuto gledao u ogledalo, posle par sekundi ga udario pesnicom. Razbio ga je. Šaka mu je bila potpuno krvava.  Pogledao je u krvavu šaku, pa u razbijeno ogledalo. svukao je pantalone i seo na WC – šolju. Počeo je da onaniše krvavom desnicom. Priča da se radije seća te onanije nego mnogih žena. Ko zna?! Mada on, iako vrlo vešto, retko laže.

Dr J (alone) ništa od onanije a ni od žitija svetih. Jebi ga.

AMIN!!!

Mali čovek ?!

Po njegovom rukopisu se videlo da je uznemiren.

Drhtava ruka polomila je vrh nalivpera.

Uzeo je običnu hemijsku olovku.

Nije voleo da piše jeftinim hemijskim olovkama.

Kafa i cigarete su samo pojačavale njegovu drhtavicu, ali posao je morao biti urađen.

Maleni čovek sa nervoznim stomakom objašnjavao je globalnu sliku sveta u našem vremenu.

Imao je to kao zadatak.

Pokušavao je mislima da se izmesti iz svega ličnog.

Želeo je objektivno da se izrazi.

Trudio se da bude naučnik a bio je pesnik.

Mnogo se očekuje od rada maloga čoveka.

Očekuju se preciznost i sistem.

Mali čovek je bio iskren prema sebi i bolelo ga je što i ono malo znanja kojim barata nije lično njegovo .

Bio je sujetan.

Zato je i voleo skupa nalivpera.

Nasmejala ga je misao o jednosmernosti misli nekih ljudi koji su pripadali…

Iznenada se zamislio na nekakav njemu do tada nepoznat način.

Misao je bila prazna.

Ostale su samo kafa i cigareta u automatizovanoj radnji spojenoj sa praznom mišlju.

Nervozan stomak.

Iz praznine polako je počela da se rađa nekakva zver koja bi mogla maloga čoveka da potpuno uništi.

Ta takozvana zver kao da mu je lupila šamar.

Pogledao je u dogorelu cigaretu.

Shvatio je,

budući da ga je zver prestravila, a takozvani šamar ga je jako zaboleo, koliko je

bitno da ostane mali, da zaboravi na posao i da nastavi da piše svoju sopstvenu
pesmu.

nikola® , Dr J, Mr ¥, Leo The Dog & My Head Crew

Genetika – estetika – patetika

lanac (bitan!!!)

Za dve ženke sa kojima sam živeo sam siguran da su me smarale pričama o svojim dedama. Činjenica da su bili pokojni mi nije pomagala da njihova priča meni bude manje dosadna. A da sam se trudio, jesam. Da budem jasan, pričale su previše i nisu skretale sa teme. Dugo sam razmišljao o čemu se tu radi. Ni jedna nikada nije pominjala neku genetsku anomaliju koja bi se eventualno mogla provući kroz dedine nepisane memoare.

Proveo sam neko vreme živeći sa mužjacima. Pošto nas je bilo više, prvo se tu morala uspostaviti hijerarhija i sto nekih čuda se dešavalo, ali nikada niko nije pričao o svojoj babi ili dedi. Ovaj Nikola na primer, ponekad pomene svoju babu, koja je živa, ali i to je za mene pomalo pederski.[1]

Ipak, u dokolici, na kišnom danu, bez velikih mogućnosti da idem tamo – ovamo, a interneta, telefona i svih drugih pomagala za sakate duhom mi je dosta (za danas!), rešio sam da napišem priču o dedi ovog ulizice i pederastoponašajućeg Nikole.[2]

Dakle, deda mu je bio jako vredan čovek. Nešto što bi se danas nazvalo workaholic. Nije radio samo za sebe, uživao je da gleda i pomaže drugima da stvaraju. Posebno je voleo kada se gradilo. Tada je, srećan kao malo dete, odlazio kod komšija i bio tu da pomogne ili da bodri radnike. Meni je to smešno, ali Nikola se toga često seća.[3]

I desila se nezgoda jednog letnjeg popodneva. Nidžin pokojni dekara je bio kod nekog drugara koji je radio fasadu na tek sagrađenoj kući. Bila je tu i skela jer je dekarin drugar u tom trenutku sagradio najvišu kuću u selu. Malo šale, malo piva. Sunce udara u glavu i deda padne sa skele i rascopa lobanju.

Ni malo nije bilo naivno to što se desilo. Na kraju je deda dobio nekakvu zakrpu za glavu od plastike. Svi su bili srećni što se deda izvukao. Ali mlađani Nikola je bio besan jer je zbog dedinog udesa bila odložena kupovina nekakvog automobila na baterije.

Da li zbog toga što je mali crveni Ferrari dobio nedelju dana kasnije, ili zbog karakterne crte koju bih najbolje nazvao kretenizmom, par narednih godina Nikolica je svog dedu oslovljavao sa Plastikanac.

Deda, već star i neosetljiv na zajebancije, jurio ga je ali mu je maleni kreten uvek izmicao.[4] Čas je bio na krovu i pokazivao umornom starcu srenji prst, čas se peo na drvo i dovikivao da se plastika topi na suncu. Mali je bio pravi gad, ako je to dovoljno jaka reč.[5]

Ja sam sa druge strane, uvek poštovao svog dedu a nisam ga pominjao. Istina, nisam ga ni upoznao baš najbolje. Rano sam počeo da se bavim naukom i prekinuo sam komunikaciju sa većinom ljudi.[6] To je nešto što je bitna razlika između mene i ovog Nikole koji je na raznorazne načine pokušavao da se dopadne ljudima i uglavnom ispadao budala.

Ispričao sam pričicu o dedi ovog sada već fomiranog bilmeza[7], a i dalje mi je užasno dosadno i još više me zanimaju razlozi da se priča o svojih roditelja roditeljima.

---

[1] Dr J nema dlake na jeziku, ali mislim da mu to ne daje za pravo da na ovaj način pominje pored ostalih i moje pretke. Ipak mu ne mogu ništa. On priča i u snu.

[2] Ponovo me pominje i ukoliko mi i pokojnog dedu bude stavljao u negativan kontekst, biće problema.

[3] Ovaj Dr J je zaista preterao. Činjenica je da se ja toga rado sećam, ali njegovo nepriznavanje bilo kakve emocije za druge ljude mi je zaista problematično, a ne mogu mu ništa. Sranje!

[4] Maleni kreten… Pa ima li ovome kraja?

[5] Kraj nadevanja pogrdnih imena se ne nazire. Silno me zanima šta bi famzni Dr J imao da kaže o svom detinjstvu.

[6] Reče čovek. Zaista mu je teško doskočiti. E, moj dragi Dr, uvek me zajebeš.

[7] Ma, bilmez ti tata, mamu ti tvoju nadobudnu… Eh, da mi je da te dohvatim!

99% III & still (Priča Dr J-a)

- Brate, ja se svake svoje laži vrlo dobro sećam! - izgovorio je čovek ogromnih plavih očiju u Crnom kafeu u kom smo pili vinjak, betonirali ga pivom i pušili tzv. maćado grass. Malo vremena nam je trebalo da shvatimo da jedan drugoga lažemo čitavo vreme. Rastali smo se. Čak smo se i izljubili.

Čovek se, ipak skoro vratio među, uslovno rečeno, slobodan svet. Robijao je par godina po treći ili četvrti put. I svakog puta kada bi se vratio, mirovao bi neko vreme i brzo bi ga vraćali na mardelj. Mnogi ga nazivaju psihopatom i nepopravljivim narkomanom, što je verovatno istina, ali sam ja uvek izbegavao ta njegova stanja i manijačno ponašanje o kojem sam puno puta slušao. Možda je tačnije da je on izbegavao svakoga za koga se ikako moglo pomisliti da nije u svakom trenutku spreman da ode u zatvor.

Crni kafe, u to vreme, bio mi je drugi (više prvi nego drugi…) dom, pa sam i sutradan oko podneva, došao da popijem prvu kafu i pozajmim od šankerice neki analgetik. Simpatčna devojka kovrdžave smeđe kose koja me je mnogo puta pošto bi zatvorila kafe smeštala u svoj auto i vozila do kuće. U to vreme sam joj zamerao što sutradan nije dolazila po mene. Što se kafea tiče on je zadržao ime. I samo to. Ostao je sličan ambijent, neke uramljene fotografije po zidovima, kad bolje razmislim ništa se nije promenilo spolja. Iste klimave stolice i mali polukružni šank sa koga lako sebi sâm možeš da natočiš čašu vode. Da li je moguće da sam se ja promenio?[1]

Bilo je to vreme blagostanja za ljude koji nisu imali jasnu ideju na koji način će završiti svoj pubertet.

Svako je nalazio vrlo lep izgovor, najčešće obojen ideologijom, koji ga je vodio u destruktivnu konstrukciju ili u konstruktivnu destrukciju.  Svako od nas je dobijao svoje nagradice na kojima se redovno nečemu ili nekome, uglavnom nesvesno, zahvaljivao.[2]

Moj saputnik u alkoholiziranju je kao nagradu dobijao „prijatelje“ poput mene i za uzvrat pričao o svemu i svačemu, kao da leži zavaljen u kauč za psihoanalizu. Ja sa druge strane se rado sećam tog perioda ali ga nikako ne priželjkujem. Bio je to period u kome sam, čini mi se, sakupio dovoljno municije kojom sada mogu da punim svoje oružje dok čekam svog, od pre par meseci, izgubljenog arhi-neprijatelja[3]

Nisam ni stigao da pitam za neki prašak protiv mamurluka kad je neko uzviknuo: Dupli vinjak za doktora! . Prepoznao sam glas, i kao hipntisan, sa čašom u ruci, sam se približio stolu za kojim je sedeo isti onaj „prijatelj“. Nisam verovao da će njegovo stanje takozvanog mirovanja trajati dovoljno dugo da se dva puta sretnemo.

Gledao me je velikim plavim očima i kao da mi je govorio:

- Pičko, pozerska, sada ćeš da piješ mleko ovde i do sledećeg cirkanja sa merom (dok se ne usereš), bićeš najobazriviji čovek po pitanju zdravlja. -

Pošto ništa nije izgovorio, a ja sam, istina, hteo da popijem jednu čašu mleka, ali nisam baš planirao tih nedelja da stajem sa stvaranjem iluzornih prijateljstava, (tada sam manje koristio internet) drmnuo sam onaj vinjak, naručio obojici po još jedan i gledao ga nemo. Da budem iskren, plašio sam ga se tada. Sada ga se ne plašim jer ne znam ni gde je ni kako je. Čuo sam nešto, ali…

Neki mladić je prišao našem stolu i hteo da se pridruži.  Pošto sam mlađi, osećao sam da  ne treba o tome da odlučujem i prepustio sam plavookom da presudi.

Dečkić, pristojnog ponašanja i, kasnije smo shvatili, punog džepa, u želji da se u stilu koji je tada u Crnom kafeu bio popularan, na neko vreme oprosti od svesti. Ja sam to, tada voleo da zovem free style, a sada, ne volim to ni da zovem. Platio je druženje, dobio instant kartu do toksikologije i tada je počela ta mentalna gimnastika vezana za laganje.

- Baš da vidimo, ko se čega seća! – pomislio sam.

Kako je naše pijanstvo raslo, i težina izgovorenih laži koje smo preslišavali je rasla. Od ne pomerio se s mesta do deteta mi, nizale su se kletve. Imaginarni ulozi su se povećavali i i čekalo se ko će prvi da padne. Ja sam. Ali od free style ala Crni kafe ponašanja.

Sutradan, čujem da je i majstor krupnih plavih očiju kao i ja izgubio svest pošto je popio nekoliko lincura. Ali nisam samo to čuo. Kovrdžava šankerica  mi je opisivala kako sam samo zaspao za stolom. Bilo me je, kao i uvek sramota što sam se tako ponašao, ali svaki pokušaj da izgovorim koliko mi je krivo zbog toga i da je ona poslednja od svih koju sam želeo da dovodem u neprijatnu situaciju. Nikada to nisam uspeo da izgovorim. Šankerica je bila iskusna iako mlada. Kad sam čuo priču o mom protivniku, hteo sam sebi da pojedem muda što nisam čuo taj promil laži. Zaista su ovde promili igrali, ipak su ulozi bili visoki, a moj saigrač je u trenutku kada sam se ja isključio, spusto gard. Pričao je priču o jednoj devojci iz nekog velikog grada koju je mnogo voleo. Pozvonio je na interfon! Nije mogao, jer ga u toj zgradi nije ni bilo u vremnu u kome se njegova priča odvijala. Baš je u pitanju bio 1‰.[4]

99‰ je ogromno u profesionalnom lažovskom kružoku u koji je tom pobedom, trebalo da budem primljen doživotno.

Profesionalni lažovski kružok je jedna veoma zajebana i teško shvatljiva organizacija. Nikada ti se neko neće predstaviti kao profesionalac. Naravno da neće, čekaće da ga provališ. I sam način na koji ćeš mu to staviti do znanja će ti dati poziciju sa koje treba da kreneš. na igru se uglavnom pozivalo pogledom. Pozvani bi najčešće izgovorio neku krajnje običnu i poštapajuću rečenicu u stilu:

-         Pokradoše političari narod! -

To je bio otvoren poziv za partiju čije se mesto i vreme odigravaju na mestu koje se uz neko pićence ili kaficu dogovara tada. Specifičnost ove igre ne zahteva nikakve posmatrače ili sudije. I to je još jedna od osobina koja mnoge privlači da se oprobaju.

Oprobati se, nije ni malo jednostavno. Nekima treba čitava decenija da naiđu na osobu koja će ih naučiti pravilima i osnovnim principima, uputiti na ljude sa kojima mogu da vežbaju i slično.

Jesam li rekao da su sve žene, koje iz nepoznatih razloga, slove za dobre lažove, odavno, pre početka istorije mislim, izopštene iz ove igre.

Simpatična šankerica nikada nije uspela da shvati da je njena priča kako sam joj drag i da joj je žao što joj se čini da postajem težak alkoholičar ustvari sadržavala u sebi velki procenat istine (oko 98%), ali u preostala dva procenta se krio strah. Jedan Krupnooki, na primer, koji je svoju veštinu razvijao po memljivim prostorijama sa bezzubim starcima, ljudima koji nikada nisu izgovarali ono glupavo i naivno:  - Ja nemam šta da izgubim -nikada ne bi toliko otvoreno pokazivao svoje osećanje za konkretnu stvar. On je koristio  tehniku zvanu: Znaš šta mi je palo na pamet? , i njom bi 98% automatski postajalo 99%.

Naročito je interesantno kada se jedan od takvih staraca, odrpanih i do te mere zapuštenih da im koža sija a ten im je nekako po pravilu taman i imaju večito iznenađenje na licima, bez obzira što ih ništa ne može iznenaditi.

Najveštija žena u igru ulazi sa 98.9% ! I takvu sam pre nekog vremena pobedio, ali mi je krivo što, čini mi se, ona nije ni svesna da je izgubila i što će se zeznuti ako slučajno naleti na nekog ko aktivno upražnjava ovaj sport.

Nadam se da nikoga nisam uvredio…

I ne rekoh da je mr. Plaooki Lažov Ogromnih Očiju potpuno sede kose iako mlad, a onaj mladić kojeg sam pomenuo je što se u političkom vokabularu zove, bio kolateralna šteta. Ali sada je dobro, čuo sam od nekih ljudi. Kažu da je postao solidan lažov i da pretenduje da postane pofi.

Možda je i bolje što sam tada odigrao remi. Zajebana je to igra, rekao sam već, i zahteva mnogo odricanja. Opičim i sada poneku lakšu partiju sa mlađima, simultanke sa amaterima i jednom u par meseci neku ozbiljniju partiju. Iscrpljuju, a kada, kao ja, igraš neredovno i ne isplati se.

Fuck it! Ali, tako je to…

---

[1] Pitanje koje je nedeljama mučilo Dr J – a. Osećao je promenu, ali nije bio siguran šta je izaziva.

[2] Dr je imao običaj da u to vreme idealizuje ljude, odatle misao da je većina bila nesvesno zahvalna na tim „darovima“.

[3] Dr J ima neprijatelje na sve strane ali jedini pravi se izgubio i Dr je poprilično nervozan od  njegovog nestanka. Posebno iz razloga što se sada oseća snažnijim nego ikada.

[4] Pod predpostavkom da niste shvatili, na toj ‘’sitnici“ se kasnije mogla graditi ozbiljna laž koja bi bila primenljiva i u životu van igre.

*H*N*Y* 09

Pre nekih godinu dana, baš ovako pred praznike, dođe mi u posetu, na kafu i kvalitetno parfimisani duvan, jedan prijatelj. Nije ortak, moram to podvući, prijatelj je. Nije mnogo vrdao i između vica o plavuši i vica o tome kako žena rešava problem kad joj muž hrče - raširi mu noge tako da mu labava muda padnu na dlakavi analni otvor, tako se zapuši jedan kraj komplikovanog “cevovoda” i hrkanje prestaje. A dlake sa anusa i mošnica u ovom slučaju dođu kao kučina. -

To je bio vic, parafrazirao sam ga jer je ipak prošlo godinu dana. Imam slonovsko pamćenje, ali ipak koliko toliko selektivno. A svi već znaju da sam neki Dr, što da bi postao, moraš dobro i selektivno da pamtiš. Ako nema prvog, nema ničega od titule, a ako ima i prvog i drugog, poludiš sigurno. U najboljem slučaju se odaš uživanju teških droga, a to je štetno, svi kažu. Čuo sam da su se dvoje tako smuvali! Uaaaaa!!!

I da, on nije odugovlačio kao ja sada i dao mi neki papir na koji je izmađu ostalog trebalo da napišem i JMBG i udarim potpis. Kafa bila slatka, duvan odličan a na TV-u sjajan K-1 meč. Kategorija do 60kg. Brzi mladići, ovako kao ja,  plus treniraju.

Rekao sam meč? Bili su mečevi. A potrefilo se da između dve borbe, sećam se, moj prijatelj ispriča ta dva vica. Sećam se da sam u to vreme redovno išao u crkvu i imao pirs na levoj bradavici (onoj na sisi!).  Tada sam bio hteo da smuvam jednu klinku što je u crkvu dolazila jer voli da peva i naglašavala je svoju intelektualnu crtu ličnosti, dok sam ja stezao ruku i tražio da pipne koliko je tvrda. Mogu samo da joj se zahvalim što me odbila i dala mi razlog da se narednih par meseci opijam po kafanama. Još mi je rekla kako je baš tih dana počela da praktikuje monogamiju.

- Imam dečka i bez obzira što živi daleko neću više to da mu radim. A kad bi saznao…-

- Ma jeb’ o bi’ i tebe i njega ! – pomislio sam. Bio sam pomalo očajan tih dana.

Tad sam poprilično dobro upoznao mlađu populaciju. Od pet do deset godina sam od tih dečaka, a bogami i devojčica, stariji i strašno im zavidim što će se tek za minimum par decenija osećati  skenjano kao što sam se ja osećao tada a i sada nisam mnogo optimističniji .

Da ne dužim, pošto sam sebi obećao da ću se držati priče i neću pustiti da išta ostane nedorečeno, uostalom i kasno je, već je famozni 31. decembar i treba početi sa uništavanjem nervnih ćelija i sa diverzijama protiv pravilnog rada neurotransmitera all at the same time, jer važni datumi zahtevaju velika odricanja i veliki trud koji, čuo sam, na nekom kraju biva nekako nagrađen. Nekim plusićima, čini mi se. Moguće je da nisam dobro shvatio. Dakle tutnuo mi čovek neki papir i onako diskretno mi nabacio da se radi o nekoj skupini ljudi koji su na jednom mestu zbog jedne ideje.

- Nema nikakve veze sa politikom! ,Rekao je. Čist humanizam. – Već je bio tutnuo papir/formular u neki džep.

- E, jebi ga sad. Pomislio sam jer sam i tada bio u fazonu da potpisujem samo nešto od čega ću imati bar za kilo granulirane pseće hrane ili za, u boljem slučaju, palačinke sa princezom i neku kinesku šljašteću igračku.

Prošlo je evo, više od godinu dana. Niko me nikada nije kontaktirao po pitanju tog papira gde sam ostavio svoju osnovnu biografiju u vidu broja i imena i prezimena.

Setio sam se kako je lepo bilo dok sam mogao da se, u nedostatku cinizma koji se stiče korektnim odnosom sa ljudima i budeš po pravilu jeben, primim na opšte ideje. Stvarno mi je bilo lepo tada, a bilo i para koje sam/smo nemilice trošio/li dok je kriza izjedala tada već nepostojeći srednji stalež kao Garfield lazanje koje mi se sada jedu. A to što su mi sada lazanje na kućnu adresu misaona imenica ne znam koliko govori o sadašnjoj srednjoj klasi. Možda govori o mojoj nesposobnosti? O pragmatizmu kao krajnje stranom pojmu za mene? Ne znam. Ali nije kasno, imam samo trideset godina. I da bilo mi je lepo pre nego što sam shvatio da sam bio pošteno pojeban. Da ne pomislite da volim da mi se to dešava, mada bi trebalo da bude jasno da mrzim.

I za nešto što bi trebalo da bude kraj pade mi na pamet jedna bajka koju sam skoro pročitao. Zove se Srećna porodica i napisao ju je H. H. Andersen ili što bi nazy simbolisti napisali 881. Radi se o puževima aristokratama koji bivaju primorani da svoje dete upare sa nekim drugim, ne toliko otmenim pužom. Ne sećam se ko je bio dečak puž, a ko puž devojčica. I kad smo ko puževa setio sam se i onog monologa koji Marlon Brando govori u Apocalipse now. Nešto kako često sanja da je puž koji puzi po ivici brijača. To ide sa magnetofona u filmu, sećate se sto posto. I ono čuveno Horror koje tako često izgovara. A u bajci su mladi puževi živeli lepo, i nisu marili za aristokratiju…

stopili se, a nisu se utopili

two of a kind…

24 h

nije

dovoljno za ceo opus.

ali, sad sigurno

neću

upasti u staru zamku.

a praznina

sada i prija.

24 h

veći su od mog ambisa u grudima.

MITOVI O MENTALNIM POREMEĆAJIMA I „STIGMA“ VEZANA ZA NJIH SU PREPREKA ZA LEČENJE

Devedesete godine prošlog veka su bile proglašene „decenijom mozga“ zbog toga što je tih godina bio postignut veliki napredak u istraživanju mozga i moždanih funkcija. Uprkos ovoj činjenici, i dalje postoji mnogo praznoverica, straha i neznanja vezanih za shizofreniju i druge mentalne poremećaje.

Reč „stigma“ koja se upotrebaljava u kontekstu shizofrenije znači kaljanje nečije reputacije, defekt, sramotu i nešto od čega se treba stideti. Ljudi sa shizofrenijom i njihove porodice često pate od „stigme“.

Shizofrenija je medicinsko oboljenje, ona nije ničija greška niti iko treba da se oseća krivim zbog nje. Zašto onda takva „stigma“ postoji?

Neznanje

Neki ljudi se plaše od shizofrenije zato što ne shvataju šta se dešava kada je mozak pogođen ovakvom bolešću. Može ih takođe biti strah od ponašanja koje primećuju ili o kome čuju. Nepoznato je šta prouzrokuje strah i odbijanje.

Strah od nasilja

Neki ljudi misle da su ljudi sa shizofrenijom nasilni. Istina je da su oni obično stidljivi, da se plaše drugih, i da su prilično povredljivi. Velika i teška samoća je osećanje koje je najčešće prisutno kod ljudi sa shizofrenijom.

„STIGMA“ KAO PREPREKA LEČENJU

„Stigma“ od mentalnog poremećaja može da spreči ugroženu osobu da potraži pomoć i lečenje. Takva osoba može posegnuti za drogama u pokušaju da sakrije ili olakša simptome umesto da potraži stručnu pomoć. Slično tome, nedostatak znanja i strah od mentalnih oboljenja može da natera roditelje i druge članove porodice da poriču činjenicu da nešto ozbiljno nije u redu s njihovim sinom ili ćerkom, bratom ili sestrom.

PREDRASUDE I REALNOST

PREDRASUDA: Shizofrenija je retka.

REALNOST: Shizofrenija je prilično česta. Pogađa jednu osobu u sto, odnosno 1% stanovništva, širom sveta.

PREDRASUDA: Shizofrenija je pojava višestruke ili podeljene ličnosti.

REALNOST: Višestruka ili podeljena ličnost je poremećaj koji je izuzetno redak. Ljudi sa shizofrenijom nemaju više od jedne ličnosti, iako njihovo ponašanje može da se menja tokom bolesti.

PREDRASUDA: Ljudi sa shizofrenijom su zaostali u razvoju, odnosno imaju nizak nivo inteligencije.

REALNOST: Ljudi sa shizofrenijom obično imaju normalnu ili nadprosečnu inteligenciju.

PREDRASUDA: Shizofrenija se može dobiti od upotrebe droga.

REALNOST: Shizofrenija se ne može dobiti od upotrebe droga. Neke droge mogu da prozivedu efekte slične onim kao kod shizofrenije. Mladi ljudi koji osećaju prve simptome shizofrenije mogu posegnuti za drogama kako bi prikrili simptome. Droge, naprotiv, mogu da pogoršaju bolest kod nekoga ko već boluje od nje.

PREDRASUDA: Uzrok shizofreniji je u nesrećnom detinjstvu ili neodgovornim roditeljima.

REALNOST: Tokom većeg dela 20. veka smatralo se da su loše majke ili loši porodični odonsi uzroci shizofrenije. Nijedna od ovih teorija nema nikakvu vrednost. Shizofrenija je neurobiološki poremećaj koji uzrokuje promene u mozgu. Još uvek ne znamo tačan uzrok bolesti, ali moderni istraživački metodi pomažu da se polako sklapaju delovi slike.

PREDRASUDA: Ljudi sa shizofrenijom bi mogli da se ‘izvuku’ samo kad bi pokušavali dovoljno snažno. Trebalo bi da se ’saberu’ i prevaziđu je.

REALNOST: Ljudi sa shizofrenijom imaju ozbiljan neurobiološki poremećaj. Nikad ih ne bi trebalo okrivljavati za njihovu bolest.

PREDRASUDA: Mentalno oboljenje je znak slabosti.

REALNOST: Mentalno oboljenje je medicinsko oboljenje.

PREDRASUDA: Ljudi sa mentalnim oboljenjima se nikada ne oporave.

REALNOST: Svi ljudi koji imaju mentalno oboljenje mogu da se leče i većini može da se pomogne. Nekima je potreban tretman na duže staze; drugi se potpuno oporave.

PREDRASUDA: Ljudi sa shizofrenijom su nasilni i opasni.

REALNOST: Većina  ljudi sa shizofrenijom nisu nasilni. Verovatnije je da će povrediti sebe nego druge. Procenat samoubistava kod njih je oko 15%

( Samo mali osvrt na show progme za zabavu… )

i još  mnogo  toga što bi trebalo da se zna na ovom sajtu…

nikola aka Dr J

I ovde sam se malo zajebav’o

Pred praznike, za koje mi se iskreno **be!!!

Dosta mi je svega. Jesam mlad ali sam, pomalo, proživeo i video svakakve gadosti. Nisam pročitao novine već nedeljama. Samo se iznerviram i dođe mi da osnujem terorističku organizaciju.
Razmišljao sam da li da ovo uopšte napišem, ali sam shvatio da moram.
Pre par dana, izvedem svog psa da se olakša, istrči i eventualno nešto i pričvrlji. Posle nekog vremena ukapiram da nisam poneo upaljač, a baš mi se duvanilo. Razgledao sam malo okolo i vidim dva roma (ma, cigani su…). Jedan je star oko trideset pet a drugi oko osam – devet godina. Obojica puše.
Cigani puše od rođenja, ništa novo. Pomislio sam i prišao im da pripalim svoj cigar.  Pokajao sam se. Strašno sam se pokajao što sam uopšte i prišao.
Stariji Ciganin je otac ovom malom i predamno ga je poslao da mu donese nešto u čemu je kuvao dop. Oslovljavao ga je sa Bobane, sine, ljubi te tata! Nisam stigao ni da se okrenem i odem a tata me je pitao imam li neke trave.
Nisam mu ništa odgovorio, samo sam pobegao jer sam imao želju da ovog starijeg počastim nekim improvizovanim dopom iz moje kuhinje, posle koga se ne bi probudio.
Dečaka nisam, što je najgore, ni dobro zagledao. Ni lice mu nisam zapamtio.
Par dana kasnije mi ljudi čestitaju praznike. WTF?!
I da ne ispadne da sam rasista. Ne mrzim ja Cigane, ali mrzim princip po kome većina njih funkcioniše. Istina je da je Bregović pokrao muziku od Šabana, ali Šaban mnogo svojih pesmama nije autorizovao. Gipsy stile! U ovom slučaju nemam ništa protiv. Imam protiv ovog lopova, ali ko mene šta pita. Uspeo čovek u svetu… Pazi kurca! Da nije bilo Kusturice svirao bi po grand paradama. Dakle Bregović je Ciganin a Šaban nije bio. (Nisam rasista!!!) Šaban je bio duša, a ovaj je gnjida. Ne zavidim mu ni malo. Čitao sam davno neki intervju sa Džonijem Štulićem u kome kaže kako je pre mnogo godina pričao Bregoviću da sebe zamišlja u belom odelu sa trubačima iza. Verujem da mu je to ispričao. Nisam siguran da je to krađa, ali sve jedno. I tako sve po redu… dok čekam jednu osobu da mi spasava dušu a i obećao sam joj da neću da pišem nešto svoje dok se ne vidimo…
I tako…
6 AM! zdrav život, nema šta!!!
I na kraju…
Igrao se ja malo u Premiere-u

Pratio sam mantiju na Sajmu

Sajam knjiga. Popusti, reklame. Autori potpisuju svoja dela i sve je u znaku knjige.
Rekoh sebi da ima smisla dokotrljati se do tamo. Zbog popusta. Igrom slučaja, najviše vremena sam proveo razgledajući kancelarijski materijal i tehniku. Tu, slučajno, naletim na neverovatno jeftin oksfordski rečnik ‘Of Current  English’ i osetim potrebu da potrošim ostatak od neke imaginarne sume koja bi bila realna. Odem da jedem. Mrljavio sam neke palačinke, popio kafu i nadimio se dovoljno za par sati.
Sebe ne smatram za fizički snažnu osobu. I prosek ma baca u razmišljanje. No, u nekom meni poznatom grču koji mi je zahvatio celo telo hodao sam ka hali I (valjda je I? trebalo bi da je I). Pune su mi bile ruke. U jednoj jakna u drugoj kesa. Zazvoni mi telefon i tu se spetljam. Na kraju, spustim jaknu na beton (mogao sam kesu?!) i javim se. Sva budalaština ovog sveta mi je govorila u slušalicu. Ne zanima me ko je koga zajebao za pare, alo!
Ne znam ni sam kako je uspeo, ali neki dečak se udario u moj lakat. Držao se za nos, a drugari su mu se smejali. Nisam bio kriv nizašta, ali sam se ipak izvinio. Mislim, sajam knjiga je u pitanju.
Uđem, konačno i krenem da razgledam. Imao sam ideju za par knjiga. Na jednom, malom štandu vidim gomilu knjiga meni poznatih ruskih pisaca i onako, bez ideje da nešto kupim, stanem i počnem da razgledam. Raspričam se sa čovekom koji je i vlasnik izdavačke kuće čijeg imena sada i ne mogu da se setim. Iz razgovora, nekako, zaključim da nam se dopadaju slične knjige. Zastanem na jednom naslovu i shvatim da mi baš ta knjiga treba. Ne pitam koliko košta. Nastavim, zadovoljan, da hodam bez plana da išta više kupim. Gledam i davim ljude za štandovima. Ponovo mi zazvoni telefon. Keva pita za neku knjigu. Kažem da ću pogledati i da sam baš sad kupio… Neeee! Pa gde sam ostavio knjigu?! Izgubio sam je… Idem prateći svoj trag. Ne nalazim sivu kesu i počinjem da se nerviram. Nemam dovoljno novca jer sam pojeo palačinke! U trenutku kad sam već bio rešio da odem,(Ne treba mi jebeni Harms za utehu, mislim i ,čini mi se, i govorim.) vidim nekog monaha kako razgleda knjige. Krenem za njim i sa pristojne distance počnem da posmatram kojih se knjiga otac hvata. I gle, uzima neke, meni, najnezanimljivije naslove. Krenem, radoznao, dalje da ga stokerišem po hali. Ne verujem šta je upravo počeo da lista! Sve jedno, malo sam se smirio.
Htedoh da napišem i o periodu kad sam bio pevao u crkvenom horu, da dam celoj ovoj priči neki smisao, ali shvatam da je to skroz nešto drugo.
I sad čitam rečnik, jebi ga!

Još metar dana ( vremenska distanca je velika što je opet relativno )

Išao ja da potpišem neki ugovor za posao. Krenuo standardno, sat vremena ranije i odlučio da prošetam. Pošto sam propali (to nije prava reč) glumac, a čuo sam, prosto nisam mogao da ne čujem, da Ralph Fines radi film u Srbiji i čitam u dnevnoj štampi izjave koje u suštini znače:

Ja sam vredna, zadovoljavam se malim stvarima, imam čeličnu volju i duvaću ti ga za ulogu. A umem i lepo da kuvam!

I ne bih ja bio ja da ne ‘učitam’ neki film u glavu pre jutarnje kafe koju ne pijem. Sad da kažem da mi je Fines omiljeni glumac, slagao bih, jer ima mnogo majstora pored ovih mega-zvezda koje su takođe ,uglavnom, majstori. Nebitno. Nemam omiljene ljude!

Danima sam na internetu i čitam blogove. Presečem to nekom kratkom pripovetkom ili prostim gledanjem u prazno. I pre nego ću krenuti na taj put, setim se da sam jednom, slagao sudiju u Palati Pravde. A čujem da je Dačić iznajmio Fajnsu ,gotovo, celu državu. I naravno, setim se filma Strange Days! Za mene je to logično, mada ima gosn. Fines i mnogo boljih glumačkih ostvarenja. Sitničar, kakav jesam setim se jedne rečenice iz filma koju izgovara Tom Seizmore:

- Nije pitanje da li si paranoičan, već je pitanje da li si paranoičan dovoljno.

Ta mi je rečenica pomešana sa još nekim filmovima koje nazivaju kultnim, bila osnova sa kojom sam krenuo da udarim potpis. Ubacim malo hip-hop-a u sve to. Dakle, Word, grafiti i ostalo. Obučem se kao lovac na jelene. Ponovo neka replika iz filma mi prođe kroz glavu. Walk the walk. I tako sve počne. Rođeni pešak krene polako da šeta od Sarajevske ulice do Cvetkove pijace. Meni je to zadovoljstvo. Samo da mi kažeš od koje do koje tačke i ja furam. Mislim da nije bilo ni uzornijeg pešaka ni kulturnije osobe od mene. Inače sam jako primitivan i neodgovoran u hodu. Ispoštovao svaki, i najbanalniji semafor. Opazim jednog našeg poznatog pisca. Samo sam jednom čoveku u prolazu dobacio nešto što bi eventualno bilo cenzurisano. Mislim da sam izvozao svoje patike kao pravi. Stignem na dogovoreno mesto sat vremena ranije. Da ne ispadne da sam potpuni kreten, sednem na jednu klupicu i popušim cigaretu. Ipak uđem pola sata ranije u taj prostor u kome se… dešavaju stvari?!

Lepo me dočeka jedna fina gospođa. Na TV-u tenis. Milina jedna. Gospođa malo krene da komentariše igru i tu ponovo proradi Žica. Stave papir pred mene i… Đoković pobedio Davidenka i plasirao se u polufinale Kupa! To nisam video, čuo sam kasnije. Nečija poslovnost mi je uštedela živce. Zahvaljujem se sada za to.

Sad je 2000 – 2000!?

Poenta je da ne mogu da ćutim!!! I ne treba!?

U međuvremenu sam i podpisao taj ugovor i uradio šta se od mene tražilo. Valjda?!

Đoković osvojio masters kup. Čeka se meč Aerts- Badr Hari. Beše i Bugarska bez razloga?!

2008. prođe mi u sauni!

dnevnK III – kraj???

Last part???or not

dnevnK II

Part Two

dnevnK I

Part One

Poezija?

‘Šta se ono na Dinari sjaji? Paveliću slovo ‘U’

na glavi!’*

Istorija

Bolesti,

‘ Galopirajuća leukemija ‘.

Kratka!

*  Iz  televizijske serije  ‘ Braća po materi ‘

Konanov tata ubio Grofa (inspirisano stvarnim događajem)

Već godinama radim ovde. Povrće. Prevalila sam preko leđa svašta. Smrt u porodici. I dalje mi se smeška iz nekog ćoška. Pomislim, povremeno, na najbliže, i osmehnem se. Zahvalim Gospodu i zaboravim na malu platu. Danas se ponovo pojavio onaj odvratni Ciganin. Mastan je i debeo. Ne želim ni da razmišljam odakle mu novac koji ima. A ima ga puno. Neka mu ga. Nije moje da sudim. Premeštala sam gajbicu celerovog korena, kad se pojavio gazda. Nervozan, kakav jeste, brzo je uzeo crevo i počeo da spira prljavštinu i odpatke od povrća sa betonskih polica na trotoar, pa na ulicu.

Kada je ovaj Ciganin prišao gazdi, ugasila sam tranzistor.

- Koga? , pitao je začuđeno gazda i sklonio je palac sa vrha gumenog creva.

- Ma, znaš onog, što mu je deda radio sa konjima!, rekao je, Ciganin brzo, sa smeškom koji je pokazivao zlatan zub.

- Pa šta je bilo?, nezainteresovano je izgovorio gazda, i znam tačno šta je pomislo. ‘Da si ti , ciganšturo odvratna, došao odakle sam i ja, ne bi imao vremena da pričaš o tome. Ne bi ti imao to što imaš da si, kao ja, krenuo od nule. Al’ pričaj. I pazi da te ne poprskam.’

- Sad mi kažu. Ovaj izašo iz zatvora u Italiji. Došo kući i čuje da mu žena otišla kod ovog. A lud, majku mu jebem, mnogo, bre, lud! Ona što joj sin ide na fudbal im prva komšinica. Tuko decu, kaže, ubijo ih od batina.

- Pa što ga nije prijavila?, pitao je gazda hladno.

- Ama, pričam ti! Prijavila ga, jednom što tuče decu. Došli inspektori i kažu da se deca sama tuku. Posle ga prijavila što nosi pištolj. I stvarno, lud li je, stalno je nosio pištolj za pojasom. Dođu ovi opet, al’ pištolja nigde nema. Kažu, on i onako dolazi kod nas svakog ponedeljka da se javi.

- Je’l to onaj što je ovde dolazio da kupi makarone i posle dolazio da se žali kako su se prekuvale? Onaj je baš lud!, pogedao je gazda u Ciganina sa malo više pažnje.

- Pa kažem ti. Ušao ovom u kuću i iseko ga ko šargarepu. Izbo ga je, ustvari. Četiri puta. Jutros ga pokupili… Sad ne mogu da nađu četvrto dete. A ja znam da ga je prodo! Ne znam samo kome, seme mu se zatrlo. Eh, Devla, Devla!, rekao je Ciganin i otišao.

Ja sam se u momentu zaledila. Pomislila na tu jadnu decu. Ko zna šta je od svega ovoga istina?

- O, dobar dan komšinice! Evo baš sad je gazda doneo svež krompir. Mnogo su lepe i mandarine.

Istina? Pročitaću sutra u novinama.

Pornografija

+Sonja Savić RIP+ ‘ Prelepog crnog konja na silu dovode pred kamere. S. B. i B. S. sede i čekaju. Dva mladića drkaju konju. Posle par minuta došlo je do erekcije. Uključuje se kamera i počinje snimanje. Gđa. B i Gđa. S. počinju da ližu konjski penis. Malo je falilo da konja dovedu do ejakulacije, ali se pojavio Legija i ubio sirotog konja. Dve gospođe počinju da vrište. Legija skida pantalone i vriska prestaje. Jebe ih. Kamera se gasi. – Trebalo je samo da ubiješ konja! Ne gine ti samica!- dobacio je debeli zatvorski nadzornik koji je i doveo Legiju. Legija je odveden, a dve gospođe daju izjave za medije. – Da nije ubio konja ne bi bilo nikavih problema. – govore u glas. – Ali tako su mu naredili! – Ma nemojte, molim vas! Pa sami ste svedoci da je prekršio naređenje. – izgovorila je jedna od njih oštro.’ Lepota će pobediti, majku vam jebem! I konj je konj da ne bude nesporazuma. Nije ovo bila basna.