Jedan
Probudio sam se standardno rano, ustao i istuširao se. Oko pola osam počeo sam da osećam prve talase vrućine. Avgust u betonu. Ništa mi teže ne pada od toga, posebno što sam u avgustu ovde već poslednjih deset godina. Prisluškujem, ponekad, dok predveče u nekoj bašti pijem ledene sokove, priče o tome kako se neko proveo na letovanju. Osmesi preplanulih lica i beli zubi koji su se jasno videli i boli mi oči. Priče o dečici i cenama. Smeh koji je iskren i često predugo traje, izaziva u meni blagu zavist.
U tim trenucima se, na kratko, duboko zamislim, preslišam i shvatim da zavidim ljudima na nečemu što mi je u najmanju ruku glupo. Jasno mi je bilo da ne umem sa decom, a moji odmori sredinom septembra bi tim istim ljudima bili veliki doživljaji. Planiram još samo par godina ovakvog radnog tempa, i moći ću da sebi priuštim odmor kakav volim u avgustu ili u bilo kom drugom mesecu. Još samo ovaj posao i moj CV će predstavljati jednog od najjačih programera u regionu. Širem regionu.
U osam sati je već bilo vreme da se pozatvaraju prozori i da se uključi klima uređaj.
Šolja filter kafe i novi e-mail.
Pomislio sam, dok sam ispisivao prve linije koda za software na kojem sam radio, da nije bilo ni potrebno da mi se ovom porukom crta šta treba da uradim. Strani poslodavac, koga nikada nisam sreo, malo je vređao moju inteligenciju. Sreća pa nije bilo ni potrebe da se viđamo.
Posle tri sata rada bez prekida osetio sam jaku vrućinu i nedostatak kiseonika. Klima uređaj se pokvario. To je bio problem. Nisam mogao da radim tempom kakav sam sebi zadao, to jest, nisam mogao uopšte da radim. Pokušao sam i posle petnaest minuta video da ne pravim razliku između zareza i tačke-zareza. Pozvao sam majstora i oprostio se od radnog dana. Nisam to želeo.
Petnaest dana za dvadeset i tri glomazna dll file-a su mi bili prava mera. Konkretan posao bi većina mojih kolega razvukla na više od mesec dana, ali ja u poslednjih par godina pucam jako visoko. Nisam hteo da samo uži krug ljudi zna da sam najbolji. Svi su morali to da saznaju i da prihvate.
Pola sata kasnije se pojavio majstor. Frigo-tehničar. Tako sa to zove. To zanimanje. Čitavih deset minuta mi je pričao o načinu rada klima uređaja. Nije mi bilo prijatno, ali sam ga saslušao. Znao sam ja to mnogo bolje od njega.
Izvadio sam pivo iz frižidera, majstor je prestao da priča, otvorio je svoj kofer sa alatom i popeo se na treći stepenik malih aluminijumskih merdevina koje je doneo. Skinuo je poklopac sa, kako je on to zvao, unutrašnje jedinice uređaja i počeo da čeprka po njemu. Lupkao je, vadio i vraćao neke sitne delove. Nisam obraćao pažnju na njegov rad. Gledao sam samo u mišićave listove njegovih nogu.
U jednom trenutku majstor me je pitao za godine. Rekao sam mu da imam trideset i dve na šta se on nasmejao i konstativao da smo vršnjaci. Na trenutak sam se začudio. Delovao je mnogo starije od mene. Bio je krupan i proćelav, sa grubim crtama lica. Preplanuo i bez nekoliko prednjih zuba. Shvatio sam da ne pripadamo istom socijalnom miljeu. Negovi roditelji su verovatno bili presrećni kada je završio zanat i počeo da živi sam.
I kada je osnovao porodicu i dobio decu koju mi je pominjao dok je radio. Očigledno je puno radio i to ne samo ovakve poslove. Pričao mi je kako će za par meseci završiti fasadu na kući. Još puno stvari o sebi mi je rekao okrenut leđima. Ja sam ćutao i pratio ritam neke žile koja je pulsirala na listu njegove leve noge.
Par trenutaka kasnije, majstor je sišao sa merdevina i rekao mi da je kvar očigledno napolju. Na spoljašnjoj jedinici. Malo se premišljao, popio par gutljaja piva sa stola i rekao mi da može i sada da pokuša da otkloni kvar, ali da to podrazumeva malo rizično ponašanje jer će praktično da se veže za radijator i da će stajati na uskom simsu. Ja sam samo slegao ramenima. On je bacio pogled po mojoj sobi, zadržao ga na radnom stolu koji je stajao u ćošku. Valjda je gledajući u računar, u stolicu koju sam kupio pre dva meseca, pokušavao da oceni moju platežnu moć. Neobavezno me je pitao da li sam vlasnik ili iznajmljujem ovu garsonjeru.
Kada sam bezizražajno pogledao u njega i rekao da je garsonjera moja, izvadio je neki kanap iz svoje torbe i vezao ga oko struka pa za radijator. Ja sam stajao i mirno ga posmatrao. Bilo mi je vrućina. Par sekundi kasnije stajao je na prozoru i već je bio odvrnuo poklopac koji je sakrivao mehanizam te mašine. Tražio je da mu dodam nekakav plastični navoj iz crvene kutije koja je stajala u njegovoj torbi i tražio da pridržim poklopac. Bio je glomazan i pomalo težak. Mirisao je čudno.
Posle tri minuta, rekao mi je da mu vratim poklopac. Malo kasnije mi je rukom pokazao da proverim da li klima uređaj radi.
Iz proreda, kroz plastičnu masku, počeo je da duva hladan vazduh. Krenuo sam ka prozoru da kažem majstoru da može da se vrati i da dovrši svoje pivo,ali ono uže kojim se majstor bio privezao, iznenada je puklo. Razvezalo se, ili tako nešto…
Ispod prozora je vrištala neka žena. Nije prestajala, i činilo mi se da njen glas ulazi u moj stan zajedno sa vrelim vazduhom i oštrim sunčevim zracima.
Majstor je ipak jako brzo obavio svoj posao. Nisam ni doručkovao. Zatvorio sam prozor, napravio sebi sendvič i seo za računar.
Bio sam zadovoljan kad sam pomislio da ću ipak otići na more početkom septembra.
Tri
Tanak snop jake svetlosti prodirao je kroz rupicu na roletni i probudio je Martina. Na trenutak se bio namrštio jer ga je pogodio tačno u oko. Ali samo na trenutak. Takav je Martin bio. Ništa njemu nije smetalo predugo jer je lako rešavao svoje probleme. Kao kakav matematički zadatak. Pritisnuo bi nekoliko tastera i to je bilo to. Rešeno. Sve u par koraka.
Bio je zadovoljan zbog statusa koji je sebi bio izgradio. Sa pozicije trećeg sina iz porodice mrtvog srednjeg staleža. I više nego zadovoljan. Čovek koji lagano rešava svoje ne tako male probleme. Probleme koji su bili u skladu sa njegovim ambicijama.
Na zvuk alarma koji se začuo posle jednog minuta, skočio je iz svog kreveta bez jastuka. On je bio jedan od onih ljudi koji alarm za buđenje isključuju dok peru zube. Tog jutra se uspavao.
Sunčevi zraci su i dalje blago osvetljavali njegov životni prostor i sve više ga zagrevali. Bilo je vreme da se uključi klima uređaj. Prostorija je bila rashlađena za par minuta. Završio ja doručak i spremio filter-kafu.
Seo je u svoju stolicu, za radni sto. Računar je bio uključen i čekao ga je. Posao koji je toliko voleo i koji mu je omogućavao septembarske odlaske na more i obećavao da ga vodi na to isto more i u avgustu. Martin je avgustovska letovanja izbegavao zbog gužvi koje nije mogao da izbegne sa količinom novca kojom je tih godina raspolagao.
Tih vrelih avgustovskih dana je puno radio i iznervirao se kada je pročitao e-mail koji je dobio od svog tadašnjeg poslodavca. Smernice za rad.
- Kakav magarac. – šapnuo je i ispio gutljaj kafe.
- On zaista misli da sam ja glup. Iznenadiće se kada mu kôd stigne dve nedelje ranije. – uzviknuo je sa pomalo zlobnim izrazom na licu. Smeškao se kao da će svojom brzinom u radu povrediti nekoga.
Martin je živeo sam u trideset kvadrata velikoj garsonjeri u koju je retko ko ulazio. Sam je sređivao svoj životni prostor. Prijatelji, to jest kolege, nisu dolazili kod njega jer je bio neprijatno uljudan. Jedan njegov prijatelj još iz školskih dana je u šali govorio da ne voli da dolazi jer ima utisak da svojim prisustvom prlja Martinov stančić.
Cela tri sata, od osam do jedanaest, u sobi se čulo samo brzo kucanje. Kapljica znoja sa Martinovog čela pala je pored tastature i prekinula jednolični zvuk koji je do tada ispunjavao prostoriju. Bilo mu je vruće i imao je utisak da nema dovoljno vazduha. Klima uređaj je prestao da radi!
Podsetio se tada koliko ne voli leto u gradu. Setio se i izlaska od predhonde večeri. Bašta kafea, njegov prijatelj koji ga je ubeđivao da popije nešto alkoholno. Preplanuli ljudi koji su sedeli za susednim stolom i pričali o svojoj deci. Iritirajući smeh i izbeljeni zubi. Znoj je postajao hladan.
Na licu mu se stvarao blagi grč dok je otvarao prozor. Talas vrelog vazduha koji je ušao kao da ga je podsetio koliko mrzi neosmišljene trenutke, spontane i nekontrolisane. Podsetio ga je taj vreli vazduh i na razlog zbog kojeg je bio toliko neprijatan prema svom prijatelju sinoć. Mrzeo je avgust u betonu. I toga se setio.
Ponovo je seo za računar i nastavio da kuca. Radio jeste. Ali je sve to bilo i suviše sporo za njegove standarde. Oznojen i vidno uznemiren, ustao je sa stolice i uzeo telefon.
- Stižete za petnaest minuta? Hvala Vam.
Otvorio je frižider i iz njega izvadio limenku piva. Zagledao je limenku i kada je pročitao da pivu nije prošao rok trajanja, vratio ga je. Ušao je u kupatilo i gurnuo glavu pod mlaz ledene vode na lavabou. Skinuo je ulepljenu majicu i obukao drugu. Prljavu. Iz korpe za veš.
Tačno na vreme se pojavio serviser klima uređaja. Frigotehničar! Martin je bez reči izvadio hladnu limenku piva i stavio je na okrugli stočić. Rukom je pokazao na pokvareni uređaj i seo u svoju novu stolicu za rad.
Majstor je bio krupan, u bermudama napravljenim od farmerki i u atlet majici. Proćelav i bez nekoliko prednjih zuba. Pri svakom pokretu na njegovim leđima se jasno videla linija koja je pokazivala granicu između potamnele kože i one koja je stalno bila zaštićena od sunčevih zraka. Imao je okruglo lice i delovao je vedro. Počeo je da priča dok je rasklapao male aluminijumske merdevine koje je bio doneo.
- I kažeš, samo je prestao da hladi? Pa da. To je princip. Mogu da se kladim da je garancija istekla pre par meseci. – govorio je majstor kroz smešak dok je odvrtao šrafove na četvrtastoj kutiji koja je stajala na zidu.
- Ovde je sve u redu. – rekao je.
– Mora da je nešto na spoljašnjoj jedinici. Da dođem kasnije? Sad nemam čime da se privežem.
Martin je ćutao.
- Je li? Koje si ti godište? Deluješ mi poznato. Ili radiš u školi ili imaš neke veze sa građevinskim materijalom. Ja imam dvoje dece i upravo završavam fasadu na kući. Puno radim pa i ne stižem da se proveselim, ali biće i toga. Samo da smo živi i zdravi, jel’ tako? – nastavio je majstor da priča i popio je ono pivo na eks.
- Ja sam peto. Nemam veze ni sa decom ni sa građevinskim materijalom.- odgovorio je Martin.
- Generacija? Nikad ne bih rekao. Deluješ ko neki student. Pa da. Buđenje u deset sati. Kompjuter. Još si i sam. Boli tebe! Momački život. Eh, kad se setim…
- Izvini, molim te, ali meni treba rashlađena prostorija. Što pre! – prekinuo ga je Martin blago povisivši ton.
– I ja radim puno. Računar je moja alatka. A budim se u sedam i petnaest. – dodao je.
Majstor ga je pogledao, nasmejao se i iz torbe sa alatom je izvadio debelo uže.
- Ako je posao u pitanju, onda se potpuno razumemo. Reci mi, koliko plaćaš ovaj stančić?
- Ne plaćam ga. Moj je. Kupio sam ga pre tri godine. – odgovorio mu je Martin kroz dlanove kojima je prekrio lice.
Par minuta kasnije majstor je stajao na uskom simsu i odvrtao je neke šrafove na spoljašnjoj jedinici rashladnog uređaja kako je on to nazivao.
- Samo je trebalo da se malo očisti! Probaj sada! – uzviknuo je majstor.
Martin je ustao sa stolice i uključio klima uređaj. U dlan je počeo da mu duva hladan vazduh. Nasmešio se i pogledao ka prozoru. Uputio je majstoru iskren osmeh na koji je ovaj ogovorio rečenicom da se sve da popraviti.
- Nije on baš toliko dosadan lik. – pomislio je Martin i krenuo je da vadi novac iz fioke svog radnog stola.
– Prosto smo drugačiji. Ništa više.
Martina je u razmišljanju o tome koliko novca da izvadi kada majstoru bude izgovarao ono neprijatno: Koliko sam dužan? , prekinula vriska neke žene koju je čuo kroz otvoreni prozor.
Nije video ni majstora ni ono uže. Prišao je prozoru i zatvorio ga. Uzeo je praznu limenku piva sa okruglog stočića i bacio je u kantu koja je stajala pored radnog stola. Uzdahnuo je i seo u svoju novu stolicu. Spustio je obe ruke na tastaturu, pritisnuo nekoliko tastera i naglo ustao . Nervozno je hodao po sobi nekih desetak sekundi i ponovo je seo. Uzeo je telefon.
- Halo, Marko… Ti si? Ej, nećeš verovati šta mi se desilo. Pokvario mi se računar! Verovatno je nešto banalno, ali znaš koliko mrzim da se bakćem sa šrafovima. ‘Ajde dođi, majke ti. Imam i hladnog piva!
