Kratka misao za duboki rez

Martin, student četvrte godine Fakulteta političkih nauka- odsek žurnalistika, tog jutra 31. decembra 2008. godine, posle polučasovnog razgovora sa svojom koleginicom i prijateljicom, razmišljajući o svojoj karijeri novinara koji se bavi zabavom, imao je želju da izvrši samoubistvo.
Prijateljica i koleginica sa fakulteta, Mina, pozvala ga je na novogodišnju žurku u nekom velikom klubu i obećala mu sjajan provod.
Njene providno plave oči su ga posećale na oči njegove pokojne majke. Uvek ga je posmatrala gotovo netremice i kao da je upijala svaku njegovu reč. Martin je zbog toga voleo njeno društvo. Pred njom je voleo da govori i to je činio kao ni pred kim drugim.
U tim trenutcima je lako mogao sebe da zamisli kao uspešnog talk show voditelja koji iz svakog svog gosta izvlači ono što ostali nikada nisu uspeli, zadirući mu u intimu koju je i sam od sebe krio. Želeo je da pred kamerama ozbiljno i trajno psihički povređuje ljude.
Samo je kamerna atmosfera prijala Martinu za druženja. Iako nikoga sem Mine nije smatrao za prijatelja shvatao je neophodnost socijalnih kontakata, naročito ako bi razmišljao o svojoj karijeri. Takva atmosfera, par ljudi i tiha muzika, bila je prihvatljiva za njega. Nekada mu je i prijala. U gužvama, na velikim skupovima često je osećao mučninu ili potrebu da se osami. Mnogo puta je posle takvih žurki na koje je odlazio ubeđujući sebe da mu je to preko potrebno, sam provodio čitave nedelje u svojoj garsonjerici na periferiji, isključujući telefone.
U tim periodima je manično čitao govoreći sebi da će znanjem na kraju pobediti neku svoju nesigurnost.
– Sa smeškom ću se kretati kroz nedefinisanu masu ljudskog mesa koje se pomera u ritmu muzike – rekao bi.
Poslednjeg dana 2008. godine, u jedanaest časova pre podne, pošto je pogledom odpratio Minu, došao je do kristalno jasnog zaključka da mu je jedino preostalo da se ubije. Sebe je krivio za majčinu smrt što je smatrao za normalno i prirodno.
Ispijao je kafu u restoranu i posmatrajući veselog konobara razmišljao o suicidu i najpodesnijem načinu da to učini. Možda bi nožem koji je kupio posle majčine saobraćajne nesreće i stalno ga sa sobom nosio, mogao sebi da prereže vene? Baš tu u restoranskom toaletu. Možda skok sa zgrade od prekoputa koja nije imala interfon i čiji ulaz na krov nije bio zaključan?
Misli o samoubistvu bile su mu zabavnije od razmišljana o prevazilaženju strahova i sanjarenja o karijeri psihodramskog ubice, kako je on to svoje, u nadanjima, buduće zanimanje voleo da naziva. Hteo je da se ubije odmah tada, u tom jedinstvenom trenutku, iz straha da će se predomisliti, pomisliti na Minu koju je želeo da bar poljubi i sa kojom mu ni gužva nije toliko smetala. Bio je to kratak trenutak. I suviše kratak za konkretno delo. Prošao je brzinom lepe misli o Mini.
Pozvao je konobara i platio račun. Trebalo je spremiti se za ludu novogodišnju noć.