NE GUTAJ VAZDUH

– Čuj ovu misao. Nuklearni fizičari su avangarda psihologije (Mrzi me da tražim knjigu “Psihopatologija za radoznale” da bih naveo autora. autor). – rekao je Martin na vratima ordinacije.
– Pa to je činjenica.- sa osmehom mu je rekla doktorka.

Začudila ga je brzina kojom je žena koja mu je poslušala pluća odreagovala na njegovu repliku. Nije očekivao toliku uključenost u svoje reči. Mislio je da kada ne govori o programiranju, nema ozbiljne sagovornike i ljude koji ga slušaju. Začudilo ga je u samom početku što mu je doktorka posavljala i neka obična pitanja.

Tog jutra, Martin se probudio sa bolom u grudima. Sa verom u medicinu i kratikim dahom otišao je kod lekara. Nije bilo gužve i na momente se osećao prijatno. Tu ispred ordinacije.
Kada je ulazio u zgradu sreo je Tamaru, medicinsku sestru. Nije mu ništa rekla. Samo mu je namignula dok je oblačila svoj crni kaput preko belog mantila. Ispala joj je tada olovka i Martin ju je podigao sa poda išaranog istočnjačkim ornamentom. Trenutak kasnije je sedeo leđima okrenut doktorki i njenom stetoskopu.

– Pa ti čoveče uopšte ne hodaš! – rekla mu je.

– Hodam kroz portove. Znate. Posao. –

– Jasno je to meni. Ali čoveče, ozbiljno ćeš se razboleti! I nemoj mi persirati, molim te. Nije mi nešto dan! –

– A kada Vam… Pardon, kada ti persiram, teže ti je? – nasmejao se Martin.

– Jeste. Veruj mi. Dakle ovako: Moraš da piješ vodu kad osetiš žeđ. Da jedeš kad osetiš glad. Nemoj gutati vazduh, pobogu! –

U tom trenutku, Martin je hteo da kaže nešto. Da bolje odbrani svoj životni stil. Ali ga je stigao napad kašlja i sa rukavom preko lica je ustao sa stolice, pružio doktorki ruku i krenuo da izlazi.

– Recepti! – uzviknula je doktorka. Žena visoka i odbojnog glasa. Crnokosa i sivih očiju. Žena razigranih očiju. Radoznala.

– Ah, da. Potpuno sam zaboravio. Posao me čeka i potpuno sam se isključio. –

Uzeo je recepte i krenuo ka vratima bez pozdrava. Doktorka ga je pratila sve do vrata koja su vodila na stepenište. Osećao se neprijatno i brojao je svoje korake. Uz brojanje koje mu je lako išlo razmišljao je o rečenici kojom će okončati ovaj susret. Tada se setio koliko puta je čuo doktorku da govori o psihologiji. Čak je govorila da je promašila profesiju, sećao se

– Psihijatrija je previše! – jasno se sećao pomalo nazalnog izgovora i tada je pomenuo nuklearne fizičare, psihologiju i avangardu.
Otišao je bez pozdrava.